Postojala jednom grupa zvana Uncle Tupelo. Objavila je izvanredna četiri albuma i delovala je muzičkim pravcem  koji je nazvan po njihovom prvom albumu No Depression (1990), a kasnije "Americana".
Posle su se dvojica glavnih ljudi iz benda, Jay Farrar i Jeff Tweedy razmimoišli u muzičkim stremljenjima, prvi je osnovao grupu Son Volt, a drugi je sa kasnije pridošlim članovima Uncle Tupelo-a, formirao grupu Wilco.
Prvi album grupe A.M. (1995) je bio u sličnom muzičkom miljeu kao i Uncle Tupelo, dok drugi Being There (1996) predstavlja veliki pomak u zvuku grupe uvodeći psihodeliju, soul i R&B . Treći album Summerteeth (1999) uvodi i pop.
Svaki novi album predstavlja priličan odmak od prvobitnog zvuka grupe. Tome  doprinose dolasci i odlasci članova, pogotovo ključnog čoveka velikog perioda benda, Jay Benetta.
Činjenica da je mesec dana pre objavljivanja ovog albuma Jay Bennett tužio Jeff Tweedyja zbog neplaćenih autorskih honorara, stvorila je još jednu kontroverzu oko benda.
Pravi užas predstavlja to da je tri sedmice kasnije Jay Bennett umro od slučajnog predoziranja prepisanim lekom protiv bolova!
U svoj toj gužvi i kontroverzi izlazi The Album koji je snimljen od istih ljudi koji su snimili i prošli album Sky Blue Sky (2007).
Ovaj album predstavlja grupu u mnogo opuštenijem raspoloženju i pun je zaraznih melodija. Naslovna pesma "Wilco (The Song)" je upravo takva i ako su reči pomalo mračne ("If you dabble in depression....Wilco will love you,baby). "You Never Know" priziva duh George Harrisona, sve sa gitarskim citatom iz "My Sweet Lord". "Deep Down" (napisana sa Pat Samsomeom) je maltene barokna u svom zvuku. "You and I" je duet Jeff  Tweedyja sa pevačicom Feist i predstavlja ono što Jeff smatra ljubavnom country pesmom.
No, ima tu i drukčijih momenata kao naprimer "Bull Black Nova" koja sa svojim distorzičnim završetkom izgleda kao da je napisana u periodu kada je Jay Bennett bio član grupe. Drugi primer je izvanredna, poletna i pomalo borbena "I'll Fight" koja i tekstom i melodijom odskače od preovlađujuće ležerne atmosfere.
Svi muzičari su dali svoj punopravni doprinos, što se posebno odnosi na gitaristu Nels Clinea. Njegova gitara je prosto rečeno - čarobna!
Ipak emotivnost koja izlazi iz Jeff Tweedyjevog glasa glavni je razlog što je ovaj album blizu najboljih radova grupe. Završna "Everlasting Everything" je pravi prilog tom zaključku.
Wilco su opet snimili album rušeći ustaljena i stvarajući u tom procesu svoja pravila.
Preslušajte ovaj album više puta i shvatićete o čemu govorim.

Slobodan Vlaketi'Ć